Opština Osečina
Turci su Srbiju konano osvojili 1459. godine, a njena teritorija je pretvorena u Smederevski Sandžak (kasnije Beogradski pašaluk) i podeljena na nahije. I ovog puta osečanski kraj je bio na granici, ali između dva sandžaka. Sela Bastav, Komirić, Belotić, Konjuša i Bratačić pripadali su Zvorničkom sandžaku (Sokolskoj i Krupanjskoj nahiji). Ostala sela ovog kraja pripala su Valjevskoj nahiji.
U vreme turske vladavine ovi krajevi su opusteli. Bili su slabo naseljeni i obrađivani. Gusta šuma je dominirala celom okolinom. Zbog toga kraj i dobija današnji naziv – Podgorina. Putevi su takođe zarasli u šume koje su postale utočište hajduka i razbijnika.
1699. godine po završetku Velikog ili Bečkog rata Sava postaje granica između Habzburške monarhije i Turske. U ratu između ove dve države u periodu od 1716. do 1718. godine severna Srbija je ušla u sastav Habzburške monarhije. Austrijske vlasti su od Srba dobrovoljaca formirale odrede za čuvanje granice nazvane hajdučka milicija. Turci su Podgorinu napadali iz Sokolske i Krupanjske nahije, a branili su je odredi hajdučke milicije iz Ostružnja i sela Osečine. Za odbranu granice izgraćeno je i nekoliko karaula u Lopatnju, Bratačići i Tisoviku.
U sastavu Habzburške monarhije Podgorina je bila sve do sledećeg austrijsko-turskog rata (1736 -1739) kada se ponovo vraća pod tursku upravu. Tokom XVIII veka tursko carstvo počinje da slabi i da gubi teritoriju u ratovanju. U svakom austrijsko-turskom ratu Srbi su učestvovali na strani Austrije nadajući se da će se njihov položaj promeniti i da će se uz pomoć severnog suseda izboriti za slobodu. Nada ih nije napuštala ni u poslednjem austrijsko-turskom ratu (1788-1791). Tada se u Srbiji formiraju dobrovoljački odredi kao pomoćna austrijska vojska u borbi protiv Turaka – tzv. frajkori. I ljudi iz Podgorine učestvovali su u frajkorima. Poznati su kapetan Đorđe Stevanović iz sela Ostružanj i Đurica iz Bratačića zvani „Soldat“. Po završetku rata Srbi su umesto slobode dobili samo amnestiju. Shvatili su da se za slobodu moraju sami izboriti.
Sultan je u sklopu opštih reformi u državi dao Srbima određene povlastice. Srbi su među sobom birali ugledne ljude – knezove i oborknezove koji su sami sakupljali porez. Oborknez Podgorine bio je Ilija Birčanin koga su zvali i Oborknez ispod Medvednika.
OSLOBAĐANJE OD TURSKE VLASTI
1801. godine četri janičarske vođe – dahije su uzurpirale vlast u Beogradskom pašaluku i uvele strahovladu koja se nije mogla dugo trpeti. Srbi počinju pripreme za ustanak. Turci su saznali za to i da bi zastrašili Srbe odlučili su da pogube sve viđenije ljude. Među prvima je stradao Ilija Birčanin koji je sa Aleksom Nenadovićem pogubljen u februaru 1804. u Valjevu. Turci nisu postigli ono što su želeli i ubrzo je počeo I Srpski ustanak.
Ustanike Zapadne Srbije je predvodio Jakov Nenadović. Oni su Turke ovih krajeva naterali da pobegnu ili da se povuku u Šabačku tvrđavu. Okolinu Šapca, Mačvu i Cer kontrolisao je i čuvao Đorđe Obradović, ćurčija iz Krupnja (Đorđe Ćurčija) zajedno sa hajducima, braćom Dimitrijem i Gligorijem Nedić iz Osečine. Turcima u Šabačkoj tvrđavi pošao je u pomoć Nožin-aga ili Mulanožina sa oko 1500 turskih vojnika. On je planirao da najpre napadne Srbe u okolini pod komandom Đorđa Ćurčije koji su boravili kod manastira Čokešina. Ćurčija se obratio Jakovu Nenadoviću za pojačanje, ali je bio nezadovoljan brojem ustanika koje mu je ovaj doveo kao pomoć. Zbog toga su se sukobili, a zatim su počeli raspravu i oko načina i oko mesta napada na Turke. Đorđe Ćurčija je rešio da se sa svojim ljudima povuče u planinu. Jakov Nenadović je na početku boja sa Turcima otišao u okolna sela da sakupi još ljudi za borbu. Braća Nedić su sa svojih dvesta hajduka ostali sami u borbi protiv nadmoćnije turske vojske. Tako je počeo čuveni boj na Čokešini 16. aprila 1804. godine, prvi veliki poraz srpskih ustanika. Braća Nedić su se sa svojim ljudima hrabro borili. Boj su nastavili i kada im je ponestalo „džebane“. Izginuli su boreći se do poslednjeg daha. Preživela je samo nekolicina. Zbog svoje junačke smrti postali i ostali najveći junaci ovog kraja.
Do 1806. godine u Podgorini nije bilo većih sukoba sa Turcima., a onda je ovaj kraj napala vojska Hadži-bega Srebreničkog. Bio je ugrožen ceo valjevski kraj pa su se protiv njega udružili Kolubarci, Podgroci i Tamnavci. Podgorce su predvodili knez Milić Kedić i četovođa Mihajlo Nedeć. Do boja je došlo u Bratačiću na brdu Šarpov. Ustanicima se pridružio i Prota Mateja Nenadović sa jednim topom i 60 konjanika. Turci su opkolili ustanike, pa su se oni našli u teškoj situaciji. U toku noći Prota Mateja je naredio Mihajlu Nediću da sa svojih 200 ljudi zapali obližnje tursko selo Petrc. To je izazvalo veliku paniku među Turcima koji su počeli bežati prema Soko – gradu. Opasnost je prošla. Podgorci su ostali da čuvaju granicu, a ostatak ustanika se pridružio Karađorđu, pa su učestvovali u čuvenom boju na Mišaru.
Sledeći veći sukob sa Turcima u ovom kraju desio se 1809. god. kada su Turci iz Soko grada krenuli u napad. Ustanici su ih presreli u selu Ostružnju , pobedili i naterali nazad.
Ustanak je propao 1813. god. kada su Srbi izgubili podršku Rusije. Turska vojska je nadirala prema severu, zauzimajuči deo po deo ustaničke slobodne teritorije. Poslednji otpor Srbi su pružili na Zasavici kod Šapca. U ovim borbama su učestvovali i Podgorci. Posbno se istakao Mićun Panić iz Sirdije koji je kasnije odlikovan Takovskim krstom.
U toku Drugog srpskog ustanka u našem kraju nije bilo većih borbi, ali su u njemu učestvovali mnogi Podgorci koji su preživeli Prvi ustanak.
U periodu posle Drugog srpskog ustanka, kada su Srbi dobili autonomiju dolazi do masovnijeg naseljavanja našeg kraja stanovništvom iz Hercegovine i Crne Gore. Turci su naš kraj napustili 1867. god. iselivši se iz Soko grada, koga su Srbi minirali i porušili posle njihovog odlaska.
Podgorinu je poslednji veliki talas naseljavanja zahvatio 70 – tih godina XIX veka kada je u Bosni i Hercegovini 1875. god. izbio ustanak.Iz BiH stanovništvo je bežalo zbog turske osvete. Od 1878. Srbija je slobodna i nezavisna država.