Први светски рат

РАЗВОЈ ВАРОШИЦА ОСЕЧИНЕ И ПЕЦКЕ

Због повољног географског положаја половином XIX века село Осечина почиње да се издваја од других села.На ушћу Ловачке у Јадар постепено ничу занатске радње, механе и дућани па она постаје економски центар краја. Станоништво околних села окупља се у „ Осечини на Јадру“ за време већих црквених празника, на вашарима и пазарним данима. Други центар- Пецка настаје у долини истоимене реке, као заселак села Царина.

Дуго времена администативни центар Подгорине била је Ваљевска Каменица. Она је била седиште среза, у њој је основана жандамеријска станица , срески суд, а такође је у њој радио и срески лекар. Подгорски срез је припадао Ваљевском округу.

Пецка са селима Драгодол, Коњиц, Скадар, Гуњаци , Бастав и Лопатањ припадала је срезу Азбуковачком, а округу Подрињском.

Статус варошица и Осечина и Пецка су добиле 1904. године. Народно предање каже да је Осечина имала недовољно становника да би била проглашена за варошицу.Осечанци су зато прибегли лукавству и позвали Цигане чергаре из села Радовашнице који су се привремено населили у месту. Окружна комисија из Ваљева је дала одобрење. Због непоштеног проглашења Осечине за варошицу дошло је до негодовања и расправе. Чак је и председник општине Рашо Милосављевић дао оставку, а на његово место је дошао Љубомир Симић који је на тој функцији остао до 1916. године.

ОСЕЧАНСКИ КРАЈ ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Миран живот Подгорине прекинуо је Први светски рат. По почетку рата на целом подручју је извршена мобилизација. Овај крај штитила је трећа армија на челу са генерлом Павлом Јуришићем Штурмом. До почетка чувене битке на Церу, 15. августа 1914. год. овај крај је био позадина. Одавде су ратним материјалом снабдевани положаји на Церу и организован превоз рањеника. Непријатељска војска је заузела и Осечину и Пецку. Дринска дивизија је ослободила овај крај уз помоћ Моравске дивизије која је стигла са Уба.

Усептембру је дошло до нове непријатељске офанзиве из правца Дрине. Српска војска је бранила сваку стопу земље наносећи непријатељу велике губитке.Почетком новембра српска војска се морала повући са положаја Јагодње, Борање, Мачковог камена и Соколских планина.Прва армија је заузела положај изнад Пецке, а Трећа армија на венцу планине Влашић изнад Осечине. Српска војска је у овом крају нанела непријатељу више пораза:у Гуњацима у Марковића забрану, у Солдатовића забрану у Баставу, на Јелиној брези и Церовој главици у Драгијевици. У обе варошице је пристизао огроман број рањеника и болесника. Епидемија тифуса је захватила велики број војника и цивила.

Непријатељ је потиснуо српску војску све до Ваљева, и даље према Колубари, Мионици, Маљену и Сувобору. Захваљујући генијалној стратегији Живојина Мишића у Колубарској бици српска војска је победила и повратила изгубљене положаје.Све до пролећа 1915. год. српска војска се борила са епидемијом тифуса, ишчекујући нови непријатељски напад. У јесен 1915. године непријатељ осваја територију Србије, а српска војска се повлачи према југу. Непријатељ је окупирао Србију следеће три године. Осечански крај, као и цела Србија је много пострадао у току ратних операција и окупације. Ослобођење 1918. године дочекао је са смањеним бројем становника, запуштеним домаћинствима и уназађеном привредом.