Средњи век

До IX века словенска племена се распоређују, формирају племенске савезе и оснивају прве државе. У време кнеза Часлава Клонимировића овај крај је ушао у састав прве српске државе – Рашке. Она се распла када је Часлав око 950 -те године погинуо у борби против Мађара. Мађари су, одкад су се крајем IX века населили у Панонској низији постали трајно заинтересовани за освајање ових простора. Византија је поново успоставила своју власт на Балкану, а Срби су обновили своју самосталност почетком XIII века. Ово подручје постаје погранична зона и поприште борби најпре између Византије и Угарске (Мађарске), а затим између Србије и Угарске.

Мађари ове крајеве трајно заузимају крајем XII века, а краљ Бела IV 1235. године формира Мачванску бановину у чији састав улази и осечански крај. Српски краљ Драгутин, као угарски зет 1284. године добија на управу Мачванску бановину која под српском управом остаје и после његове смрти. 1319. године угарски краљ Карло Роберт враћа Мачванску бановину Угарској. Цар Душан је успео да границу Србије помери до Саве, али није успео да је трајно задржи.

Мачванском бановином је управљао и кнез Лазар све до погибије на Косову. Две године после Косовског боја у овим к рајевима се први пут појавила турска војска. Захваљујући невољама у које су Турци упали после пораза код Ангоре 1402. године деспот Стефан Лазаревић је обновио српску државу. Од угарског краља Жигмунда добија Мачванску бановину на доживотну управу. Његов наследник Ђурађ Бранковић успео је да задржи ове крајеве, али само док Турска поново није ојачала.