ЖИВОРАД САВИЋ

Живорад је рођен 14. септембра 1919. године у Дружетићу код Коцељеве. Отац Гојко, мајка Тијосава (рођ. Станојловић). Основну школу завршио у Дружетићу.
Са фотографским занатом упознао се и заволео га пре војске, а „испекао” га код Радомира Поповића, фотографа из Коцељеве, који се касније одселио у Шабац и који му је на венчању био други кум. Сарађивао је и са чувеном фотографском радњом госпође Милке Антић из Ваљева. Занатску диплому Живорад Савић је стекао у Војсци Краљевине Југославије 1940. године, где га је на редовном служењу војног рока затекао почетак Другог светског рата (Буна код Мостара). За време рата прво је био мобилисан од стране четника. Када је дошло до расула јединице у којој је био, са групом земљака кренуо је кући, али су надомак села ухваћени од друге четничке јединице и осуђени као дезертери. Захваљујући угледу стрица Луке Савића, који је био сеоски кмет и познанствима рођеног стрица Лазара Савића, који је вршио дужност шумара, код четничког главешине Рачића издејствовано је да првобитно изречена смртна казна као коловођи (јер је имао сат, батеријску лампу и – фото-апарат!) буде замењена батинањем (50 удараца). Јавно извршење пресуде извршено је у Оглађеновцу.
– Бројао сам до 25, а даље се не сећам – причао је више пута после рата.
Чим је довољно прездравио уследила је нова мобилизација, сада од стране партизана. Ратни пут водио га је преко Ваљева и Крушевца, где је, ваљда, формирана бригада, до Врања. Одатле кроз Шумадију, на Београд, у чијем је ослобађању учествовао, и даље ка Сремском фронту и све до иза Загреба, где је демобилисан.
Све време рата није се раздавајао од свог фото-апарата, којим је овековечио многе детаље из тог времена. Сачувао је апарат захваљујући коме је пуно пута извукао живу главу. Остале су и многобројне фотографије сабораца, старешина, заробљених непријатељских војника, онда из борби за Београд и марша победника кроз главни град, затим форсирање Дунава у Срему, односно Славонији, језиви призори затечених јасеновачких страхота, сусрет са „црвеноармејцима”… И фотографије из Ваљева када је Стефан Филиповић спровођен на вешање, које је дуго чувао на скровитом месту „да не би послужиле као доказни материјал против неких људи који су, стицајем околности, на овим сликама”.
После рата, по препоруци (која је имала снагу налога) појединих ратних другова из органа власти, а како је Коцељева већ имала неколико искусних фотографа, упућен је у Осечину да за потребе народа овог краја ради фотографије за нова лична документа. У почетку је одлазио, обично бициклом, од вашара до вашара, онда све чешће, да би се 1949. године, када је посао већ лепо кренуо, дефинитивно преселио у ову варошицу, која је две године раније постала среско седиште западног дела ваљевске Подгорине.
Фотографска радња озваничена му је 6. марта 1950. и првих седам година била је у старој кући Боже Петровића у центру Осечине (Улица браће Недић, преко пута куће и радње народног кројача Животе Гачића – Сеље).
У међувремену (1951. године), Живорад се оженио са Добријом – Доцом, једном од шест кћерки Богосава Беговића, угледног домаћина из Брезовице код Уба. Становали су у кући у којој је била радња, одакле су се преселили у главну улицу у Осечини, са радњом у локалу Марка Петровића поред зграде општине и суда, а са станом – прво на пар месеци у суседну малу кућу у дворишту Мирјане Николић, а онда, за наредних неколико година, преко пута код Милоја Мићића – Шмита, вредног овдашњег ковача и његове дивне и неуморне супруге Персе. Одатле су направили своју кућу на почетку Улице цара Лазара, у коју су се преселили 1962. године, док је фотографска радња остала у локалу крај општине све до половине седамдесетих година.
У богатој фототеци, која још постоји, али због честог сељакања, недостатка времена и недовољног простора, није најбоље сређена, остали су сви филмови које је „испуцао” у богатој фотографској каријери и „бар једне велике запрежне канате са наставцима”, како је говорио, разних фотографија, које је правио за своју душу или по које муштерије за његовог живота нису дошле да их преузму. На њима, као и у албумима многих суграђана у временском периоду дугом скоро четири деценије, када је, најчешће, био једини професионални фотограф у овом крају, налази се својеврсно сведочанство о људима и догађајима тог доба.
У његовој радњи или на другим местима широм Подгорине многи мештани су се по први пут у животу фотографисали. Његовим фото-апаратима забележена су многа венчања, вашарске успомене, забаве, политички скупови, културни догађаји, спортске манифестације, школске приредбе, неимарски подвизи. Другим речима – све што се збивало у Осечини и околини.
Отргао је од заборава и доста тога из суседства. Рецимо, први и једини долазак Јосипа Броза Тита у Лозницу (те фотографије уступио је свом сестрићу Зорану Јанковићу из Лознице, новинару РТВ Подриње).
Живорад Савић умро је 30. марта 1985. године у Дружетићу. Сахрањен је у Осечини.

Галерију фотографија Живорада Савића немамо, али очекујемо ускоро да ће бити постављена.