Општина Осечина
Најстарија житељка општине Осечина и најстарији бирач у општинском бирачком списку, Љубица Јанчић из Лопатња, на Петровдан, 12. јула, прославила је са својим ближњима стоти рођендан! Иако тим поводом није унапред припремано посебно славље, у дому у којем живи 82 године окупило се неколико десетина њених најмилијих: синови, унуци, фамилија и комшије. У болесничком кревету, у којем је још од средине јануара ове године, још увек крепка и разумна старица примала је честитке и поклоне, уз захвалност и лепу реч за сваког госта.
Сви су јој, међу њима и Ненад Стевановић, председник Општине Осечина, који је дошао неколико дана касније, пре свега, пожелели да је што боље и што дуже послужи здравље.
Пре 100 година, 12. јула 1914, две седмице после атентата у Сарајеву на аустроугарског престолонаследника Фердинанда, а 15 дана пре званичног почетка Великог рата, Љубица је рођена у лопатањској фамилији Миловановић, као пето дете својих родитеља. Први дани рата пре су могли да јој буду последњи него да послуже као најава дуговечности каква се, колико је познато, одавно не памти у Подгорини.
– Њена мајка, а моја баба Марија, кренула је у бежанију ка Шумадији пред налетом аустроугарске силе са петоро мале деце. Двоје је носила у наручју, а треће, најмлађе, мајку Љубицу, држала је у торби пребаченој преко врата и рамена. После дугог хода умор је савладао Марију, која је да би се растеретила и могла да настави пут, торбу са најмлађим дететом оставила у обали. Видео је то комшија који није имао деце, сажалио се, понео дете и опет дао исцрпљеној жени. Њој су, онда, и други мало више помогли око нејачи – прича Светозар, најстарији син, који данас сам са мајком живи у пространој и пристојној кући крај које сада и асфалт пролази.
У срдачном разговору сећања се нижу. Када је Љубица напунила 18 година удала се за Миљка Јанчића из истог села, који је био шест година старији од ње. Изродили су троје деце – сва три сина, а онда је Миљко морао у војску, па у рат, заробљеништво…
– Само сам седам-осам година имала човека, свог друга, који се није вратио из заробљеништва, где се разболео и умро 15 дана пре него што се рат завршио. После тога дошли су још тежи дани. Целу годину се мучиш и радиш да нешто стекнеш да макар следеће године деца не гладују, да имају да се обуку и обују, а онда стигне пусти „разрез”, дође власт и почисти магазе, чардаке и оборе – невољно, али сасвим разговетно, присећа се Љубица догађаја везаних за ратна и поратна времена средином минулог столећа.
Првог светског рата, чија је вршњакиња, наравно, не сећа се. Само добро памти да је одувек имала тежак живот. Од поменутог догађаја из збега све до данашњих дана прошла је кроз разна животна искушења и неугодне ситуације. Све је победила и преболела, чак и муке после пада под запрежна кола када јој је поломљено 12 ребара. Неуморно је радили у пољу и кући, извела сва три сина на пут, дочекала да има унуке и праунуке… За Српску нову годину доживела је шлог и остала прикована за постељу.
– Божја воља је таква и шта се ту може. Док сам могла редовно сам ишла у цркву, постила све постове, борила се да не погрешим на туђу штету. И сада се редовно молим Богу, само што то чиним у соби пред иконом. Рекао ми је свештеник да може и тако…Ех, децо, сто дана је големо, а тек 100 година… – вели Љубица, не завршавајући реченицу, као да још увек своди своје животне рачуне.
Љубица и Светозар нису никад баш сами. Друштво им праве и бригу о њима наизменично воде две Светозарове ћерке – једна из Осечине и друга из Лознице.
– Сестри и мени много би било згодније да њих двоје дођу код нас, али они за тако нешто неће ни да чују – каже тренутно „дежурна” унука и ћерка Славка из Лознице.
Онда се отворише нове теме, везане за српска села пред гашењем, затим за немоћне и болесне старце у њима, онда о (не)бризи или (не)моћи потомства, здравствених и социјалних установа, локалних самоуправа и државе да помогну свима онима којима је помоћ, као и стогодишњој Љубици и сину Светозару (81), итекако потребна…
