Општина Осечина
Информација о томе да је је први метак у Великом рату (1914-1918) испалио каплар Степан Вуковић из Комирића, један од 20 носилаца Карађорђеве звезде са мачевима са територије општине Осечина, која је објављена на нашем сајту у оквиру текста о актуелним активностима овдашњег Одељења Народног музеја Ваљево, привукла је велику пажњу и интерсовање шире јавности.
На тај догађај, прелиставајући пожутеле записе, данас подсећају историчари. Ових дана, у предвечерје припрема за обележавање стогодишњице од избијања Великог рата, и један број српских медија бележи да је четири дана пре званичног почетка Првог светског рата, Комирићанац Степан Вуковић, каплар Петог пешадијског пука краља Милана, који је припадао Дринској дивизији и био у саставу Треће армије под заповедништвом генерала Павла Јуришића – Штурма, пуцао на непријатељског официра из војске Аустроугарске, која је кренула да освоји и понизи Србију.
Аустроугарски командант, веле списи, тада је погинуо. Степан Вуковић је за тај подвиг, као и за испољену храброст у каснијим борбама, с обзиром да је једном приликом заробио непријатељску стражу, одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима. На својим грудима поносно је носио и Орден за храброст руског цара Николаја Другог. Био је и учесник оба балканска рата.
– Степан се са својом јединицом нашао на обали Дрине, на граници са нелегално окупираном Босном и Херцеговином, када је после Сарајевског атентата и пристиглог аустроугарског ултиматума мобилисана српска војска – каже професор историје Светозар Гачић, руководилац Одељења Народног музеја Ваљево у Осечини. – Док је Народна скупштина Краљевине Србије расправљала о одговору на ултиматум, 24. јула 1914. године, Вуковић је по наредби мајора Војислава Арсенијевића отишао с патролом да осмотри дешавања са друге стране Дрине. Уочио је крај касарни у Братунцу постројену аустроугарску војску како у ставу „мирно” слуша говор свог команданта. Тада је нанишанио и из своје пушке испалио хитац, први српски метак на противничку војску. Учинио је то са удаљености од чак 1.800 метара. Успео је да погоди аустроугарског команданта и да га обори са његовог белог коња!
– Нема сачуваних писаних података о томе са којом је пушком Степан Вуковић са толике даљине успео да погоди аустроугарског високог официра – напомиње Гачић и додаје: – У то време, српска војска највише је користила брзометну пушку система „маузер“, калибра седам милиметара, руску брзометку система „манлихер“, калибра 7,62 милиметра. Такође, заплењену турску пушку М-80 система „маузер“, као и старе преправљане пушке система „маузер-кока“. Део трећег позива и последња одбрана користили су стару „берданку“, калибра седам милиметара, која се пунила црним барутом. У употреби је била и пушка „лабел“, модел из 1886. године, француске производње, која је била веома популарна.
После рата Вуковић је наставио да живи у Комирићу. Био је цењен у Подгорини и Рађевини због својих људских квалитета, а нарочито што је био славом овенчан ратник. До краја живота бавио се земљорадњом. Иза њега остало је бројно потомство – са супругом Милевом имао је три сина – Владана, Добривоја и Властимира, као и три ћерке – Даницу, Наталију и Смиљану.
– Хитац Степана Вуковића био је пуцањ у агресивну и окупаторску политику. Он појашњава тадашње расположење српског народа на неправду коју јој је Двојна монархија претходних година чинила, почев од Царинског рата 1906. године, преко нелегалне окупације Босне и Херцеговине и прављења независне Албаније у Валони, 28. новембра 1913. године, чиме је срушен вековни сан Срба о изласку на море. И на крају, за неправедно оптуживање Краљевине Србије и свих њених поданика за Сарајевски атентат, који није био терористички акт, већ такође одраз незадовољства народа таквом аустроугарском политиком.
Гачић подсећа да је Одељење музеја у Осечини, у оквиру припрема за обележавање стогодишњице Великог рата, започело истраживања о ратницима из Подгорине, који су учествовали у борбама за ослобођење и уједињење отаџбине. У току је евидентирање Подгораца, носилаца Албанске споменице и других ордења. Посебна пажња, истиче, посвећена је носиоцима највишег војног ордена тог времена – Карађорђеве звезде са мачевима, којих је двадесетак из Подгорине. Тако је из заборава испливао и подвиг Степана Вуковића…
– Данас, када германски историчари покушавају сву кривицу за избијање Великог рата да свале на Краљевину Србију и њен недужни народ, и Одељење музеја у Осечини жели да на прави начин прикаже судбину обичних људи тог времена, који су херојством осветлали образ Подгорине. Подвиг Степана Вуковића из Комирића управо је најбољи пример херојства српског сељака који је стварао славну прошлост наше отаџбине – каже Светозар Гачић.
