Општина Осечина
У циљу представљања богатства и разноврсности великог броја сорти аутохтоног воћа наших простора, које је потребно истражити, забележити, али и сачувати, као и ради промоције руралне баштине и афирмација традиционалних вредности које су од значаја за нашу средину и њено памћење, Природњачки музеј из Београда, после Пријепоља и Краљева, организовао је и у Галерији у Осечини, у сарадњи са овдашњим Музејским одељењем и Народном библиотеком, занимљиву изложбу старог и несталог воћа, које се гаји или је некада постојало у Србији.
На изложби под називом „Старо и нестало воће Србије”, чији је аутор Александра Савић из Природњачког музеја, представљене су 64 сорте аутохтоног и одомаћеног воћа, међу којима су: јабуке (петровача, памуклија, ружица, шарунка, фунтача, масњача, девојачка црвенка, крстовача, шимширка, овчији нос, слаткара, преспанка, тетовка, кожара, будимка, ђулица, ребрача, сенабија, колачара и друге), затим крушке (јагодарка, видовача, илињача, петровчица, мирисавка, лубеничарка, сијерак, медунак, стамболка, округлица, месњача, јарац, такиша или такуша, караманка, базва, јерибасма, калуђерка, тепавац, михољача, зимњача, лончара, овчара, кантаруша и туршијара), као и шљиве (црвена ранка, пожегача или маџарка, белошљива, округлица, црвени пискавац, горчивка, говеђача, тургуља, панађурка, моравка, бардаклија, пандара), али и друге врсте континенталног воћа са нашег подручја.
Део изложбе посвећен је употреби јабуке и шљиве у народним обичајима и традицији код Срба, онда воћки као светом дрвету – запису, као и изводу из архиве старих и ретких књига из области воћарства које датирају из 19. века.
– Србија је изузетно богата великим бројем старих, аутохтоних сорти воћа најразноврснијих облика, боја, укуса и мириса, које су се гајиле на нашем подручју стотинама година уназад, а које данас нестају без повратка остајући готово незабележене. У сеоским окућницама и воћњацима, али и на пијацама данас је тешко видети сорте воћа које су наши преци вековима користили за исхрану. Међутим, иако ретке, старе сорте јабука, крушака, шљива, трешања и другог воћа још увек се могу пронаћи на нашем подручју као појединачна стабла или у мањим засадима – рекла је Александра Савић, ауторка изложбе.
Она је још истакла да су аутохтоне сорте воћа углавном непознатог порекла. Претпоставља се да су донете у некој од бројних миграција становништва током историје. Многе сорте су се адаптирале на наше услове и стекле нове особине у односу на своје изворне сорте, а неке су остале и непромењене. Сматра се да су многе сорте воћа настале на нашим просторима, а као пример за то ауторка изложбе и истоимене публикације навела је шљиве „црвену ранку” и „драгачевку”.
