Општина Осечина
Подела помоћи социјално угроженом становништву, избеглицама, а од мајских непогода и пострадалима од поплава и клизишта, врши се из једне канцеларије препуне свакојаке робе и са пет – шест магацинских пунктова раштрканих по целој Осечини, без аутомобила и камиона за превоз, са мало волонтера од како је почела школска година, у „претешким условима”, како истиче Снежана Андрић, једино професионално лице у Црвеном крсту, ова хуманитарна институција врши.
– Број корисника је после непогода готово удвостручен и сада се на списковима налази скоро 1.000 људи, који на овај начин преживљавају или ублажавају своје новонастале економске невоље. Помоћ стиже са свих страна у великим количинама, око 30 тона до сада, па није ни мало лако да се све то прихвати, сортира, складишти, упакује и подели – каже Снежана Андрић и додаје да јој тешко пада што међу бројним лицима којима се помаже има и оних који нису задовољни.
Један од њих је Дејан Младеновић (40) из Драгијевице, који се на рад Црвеног крста пожалио локалним медијима. Истичући да је самохрани отац од астме оболелог дечака од 2,5 године, да живи у домаћинству са болесном мајком Слободанком (65) и да нема стални посао, а да му је клизиште пре неколико година у неповрат однело 2,5 хектара, ове године и остатак оранице и затворило пут до шуме, Младеновић је изјавио:
– Први пакет добио сам у јулу, али већ следећег месеца помоћ је била за две трећине мања. Нигде зејтина, шећера, брашна и других најважнијих намирница. За мене нема, а видео сам да се другима издају. Тражио сам само нешто хране, одеће и обуће, патике, на пример, за дете, али сам одбијен. Наводно, роба је у другом магацину, требало би да се пребаци у нови… То већ дуго траје, а зима је на прагу. Неким прехрамбеним производима истичу рокови трајања и биће бачени док неко гладује. Пријавио сам то у општину и ако се ништа не промени идем пешке у Београд да протествујем.
Снежана Андрић, која је на недавно спроведеним изборима поново изабрана за секретара Црвеног крста Осечине (нови председник је Светозар Гачић), каже да се расподела врши по критеријумима добијеним уз робу, да је све што је подељено дато по списковима надлежних и потписано од стране оних који су робу подигли. Ради се упоредо са другим редовним пословима и великим пројектима, као што је „Промоција хуманих вредности” за 12 општина. Слаже се да је невоља у томе што често не дође довољно сваке врсте робе за сваког корисника, што изазива неповерење и нестрпљење код оних који то не добију у првој или другој расподели.
– Како, на пример, 18 флаша јестивог уља или један душек на надувавање поделити на толико корисника? – пита се она, додајући да се о свему води рачуна, колико год је то могуће, како би сви што боље били снабдевени. Зато сматра да је Младеновићево негодовање неоправедно, а да је неправедно то што мало ко примећује лоше услове за рад и што нико не води рачуна о томе како су она и волонтери заштићени од појединих нестрпљивих корисника.
